Nema ni devet, a podobro ugrijalo, džaba što se oktobar primakao. Na stolu kafa, rakija, hrenovke, jaja, sir (onaj tvrđi, ljući), švargla, pita sa sirom i bundevom. Dug je dan pred njima, prase tek treba da se nastavi, a prije toga valja izvući tridesetak metara drače koju je lanjski mraz satrao i oborio u obližnjoj šumi.

Nakon jutarnje meze pada dogovor šta će i kako će. Nikome se ne žuri, jer znaju da drača nije drug. Dvojica dogovaraju kuda će provlačiti sajlu, a treći oštri lanac malene motorke.

„Ostaće onijeh za pecanu i za kotao koliko hoćeš, nemoj to ništa da te brine“, kaže Dragan i nastavlja da prevlači turpijom preko lanca.

„Ne govorim ja za to, ja govorim za peć. Tu njemu treba da se siječe na triesjedan, triesdva, triestri. Ljepše su za ložiti ako budeš slagao tako“, prihvata Ćulum.

„Evo Kale, ja sam rezao kod njega, ne znam jeste prošli gore… Triestri more komotno ići u 'alfu'. Ne zapinje za šamot… Joj, jesmo najebali juče! Ojoj! Šuti samo… I juče i prekuče! Ostruga do plafona… Da ima samo neko, da sa onom 'zvijezdom' sasiječe… Jutros sam iskip'o cijelu prikolicu i samo je ugasio. Podera ruke, brate si mili“, nastavlja Dragan.

On vodi glavnu riječ. Ne da nikome ispred sebe. Radi za trojicu, a priča za sedmoricu.

„Dobra turpija, vidi se da vata... I šta bi sa onom, ne nađosmo je? Spala je gore negdje... Može ta prikolica sve tovariti, ne brini ti za nju. Koje? Ja kad ti kažem! Vidi ovog mog brata: ima mašinu za oštrenje, a mene handri“, veze jednu za drugom.

Domaćica sklanja ostatke doručka i šolje za kafu. Pred ljudima ostaje samo rakija.

„Ja bi bar rek'o dobar dan! Ne čuje ona, Kala je nju zapričao... Dobar dan, strina! Ti, Kale, uvijek u gaćama dođeš...“

„A ti vazda umazan k'o krmača!“

„Ko je prljav k'o krmača? Jutros novo odijelo... Braco mi uzeo bluzu, lače su u mašini, ovo je Peđina uniforma iz 'Telegrupa'... Koje? Ja više ne kupujem prašak ni za one baje zlatice, a kamoli za veš! Koje? Ja kad ti kažem!“

Najstariji za stolom sipa svima po još jednu i kaže da je prošlo vrijeme priče, a da je nastupilo vrijeme posla. Valja se u šumu, ima dosta posla, a prvo treba odrediti kudaa prolazi međa, da se ne dira i ne obara tuđe. Dragan ne da:

„E ovo ne valja! Ovo ćeš, stric, mijenjat... Kupićeš parni lanac i mač. Zato što ovdje imaš, evo vidiš, dva u redu i gledaj kolika su ova dva i to sad trzaka... Ne valja kad je neparno! Vidićeš sad kod mene kako dere... Ja ne znam ko je to izmislio i zbog čega? Da bi prodaju izvršio, je l de? Ajmo mi sutra na pojutarce! Kale, upalimo auto, ti natočiš gorivo i idemo na pojutarce. Može li? E jebiga, tebi ništa ne može kad ti treba da natočiš... Nisu moja leđa za električni, ja sam operis'o kičmu. Dvije trinaeste... Ovo je oštro sad k'o i nož najoštriji…“

Sat vremena nakon toga međa je određena i prva stabla su oborena. Ona najbliža njivi. Dvojica krešu granje, a Ćulum ih potom čekrkom izvlači na čistinu. Dragan zatim veže lanac i goni stabla više njive, pred svoju štalu. Tu će ih sutra, ako bude dobrog vremena, šnitati u ćutke, pa neka burazer gleda da ih što prije prebaci sebi i pokrije, skoro će kiše i mraz.

Obore dva stabla, pa odmore u hladu koji pravi prikolica. Jesu posljednji dani septembra, ali prži momački. Neko pivo, neko rakiju, nego sok. Nastavlja se razgovor koji je počeo jutroske za astalom…

„Šta mi Peđa priča, šta vam ovce pojelo? Kaže do pet ljudi sjedili u prikolicama i čekali…“

„Šuti samo, šakali sišli... To je jaukalo... Ja ležao ispred ambara, deknuo sam jednog, to je jaukalo kroz kuruze... A dva su došla, pošto smo stavili onu na šljivu i vidiš ga: legne ispod korita, legne ispod šljive... Kad je Peđa ruknuo ga, to je zaskičalo k'o mile oči...“

„Treba na pijacu otići, uzeti gvožđa i staviti mu mesa...“

„Dvadeset komada neko veče poklali ovaca. Dolaze pred zoru, oko pet sati. Ja ležim dole, a Peđa i Buza…Buza otišao spavati dolje kod mene u podrum, Peđa ostao u prikolici. Zato sam stavio onu duplu stranj'cu, vidio si, štekti k'o i đavo…“

„Imali smo mi gvožđa, ali lisica nam se izvukla…

„Koje? Ja sam vidio da sebi odgrize nogu kad se uhvati i ode na tri! Zaliže i samo ljusa niz stranu na tri noge!

„Znam, prič'o mi je đed da je uhvatio...“

„Čuj đed uhvatio?! Ja uhvatio, kakav đed?“

Slijedi rasprava u kojoj nije moguće utvrditi koje uhvatio lisicu: Dragan, njegov đed ili njegov ćaća, a dodatne probleme donosi i domaćica koja nisu novu turu pića i koja s boka dodaje da lisicu nisu uhvatili ni Dragan, ni njegov đed, ni njegov ćaća, nego Čađo, a ona to najbolje zna, jer je mrtvu lisicu kasnije na prikolici otjerao pokojni Spasoje...

„Mesar ovaj naš iz sela uzeo kamere, stavi džigere, sjedi u kući i gleda kako dolaze... Poklepao ih dosta... Poslije ja nađem gore dvije, uhvatilo je iznad butova, nije se mogla izvući. Smotalo je k'o i čekrk…“, završava kratku polemiku Dragan.

Nastavlja se posao. Radnici ulaze sve dublje u šumu. Obaraju i jedno pogolemo stablo za koje nisu sigurni je li u njihovoj strani ili je prešlo kod kuma Drage. Čini se da je s ove strane međe, ali opet – raslo je nekako u njegovu polovinu...

Stabla šinjaju uz obalu. Onaj za čekrkom ne vidi one dolje koji vežu sajlu i začas eto belaja. Ali, sve je dobro. Dohvatilo je Kalu malo ispod koljena, ali na malom prostoru. Nije drvo moglo da se razmaše, pa nije velika šteta. Ipak, nije da nije ništa, valja odmoriti, noge udarenog su mašala postarije...

„Drača je laganija triput od bukovog stabla. Uža je, tanja. Uzmi direk dračin, nosiš ga k'o od šale! A uzmi od bukve, pa ćeš da vidiš... Suva drača je teža od suve bukve! Koje? Najgora je sad ova drača što je ostala! Ima one proraste od dva metra... Koje? Prebilo je po pola i sad ne možeš iskresati nikako! Šta je onog mladika... Čupavo skroz... Ali upregnemo se i nema ga...“, komanduje zna se ko.  

Domaćin gleda na njivu i premjerava da li je izvučeno dovoljno. Nije. Srezaće još desetak i to one što su u špic sa njivom, ispod šljiva i oraha...

„More ti biti za zimu. Drača može stajat deset godina, neće strunuti k'o bukva. Zato je dobra za stubove. Imaš 40 metara da ne uđeš u šumu duže od pet metara“, veli Dragan ponovo.  

Motorka za motorkom, stablo za stablom, piva za pivom i posao se privodi kraju. Kao, uostalom, i dan. Za okruglim kamenim astalom sjede umorni radnici i čekaju aber da je prase pečeno, izrezano i posluženo. Do tada mora pasti nova krv.

„Sjaši ti meni s grbače“, veli Dragan Ćulumu.

„Treba tebi bolji alat“, odgovara Ćulum Draganu.

„Ne treba meni bolji alat. Moja je glava najbolji alat. Imam nos, imam jezik, imam prst“, nastavlja prvi.

„Ti vazda sve znaš najbolje za druge, a za sebe ništa“, dodaje drugi.

„Ti se zaijo skroz za mene. Od Gojka si uzeo pare, ja vukao, a ni marke nisi dao“, završava prvi.

Srećom pa je prase gotovo. Pečeno, izrezano, posluženo. Sipa se i rakija, otvara se pivo, toče se špriceri (ja ću još jedan!)...

„Oči su otišle sve od piljevine... Koliko ima petnaest dana samo drva radim...“

„Stavi tovatne masti kad kreneš opet...“

„Koje? Kad smo ono kod nas u dolini obarali, gdje se god okreneš samo vrtlog i nema - ide sve u oči! Ispod dračika tamo, znaš gdje je to... A jesam i najeb'o, brate rođeni... Nego, de ti meni reci nešto, da ja tebe ljudski pitam: Što niste poveli onog što se oženio, punicu mu njegovu ja..."

G.Dakić